Теквондо је на основу нађених манускрипата вероватно једна од најстаријих борилачких вештина на свету. Потиче из Кореје где је због своје масовности и огромне популарности постао званични национални спорт своје земље. Према релевантним изворима само FIFА , светска фудбалска организација има више чланица, а одмах на другом месту је WТF (Светска теквондо федерација). Теквондо се вежба у 201-ој земљи на свим континентима у свету. Процене кажу да има преко 30 милиона вежбача и више од 3 милиона носилаца црног појаса. Због своје масовности и популарности, теквондо је ушао у породицу олимпијских спортова и налази се на програму летњих олимпијских игара заједно са још три борилачка спорта, и то, рвањем, боксом и џудоом.

     Сама реч Теквондо састоји се од три корејске речи: Tае - што значи нога или стопало; затим Kwоn - што значи рука или песница и Dо - што значи пут, метод или можда најтачније начин живота.

     У буквалном преводу теквондо значи ”пут руке и ноге” односно начин борбе рукама и ногама, али теквондо је систем који у себи садржи много више од тога.

     Пре свега теквондо представља правилну употребу целог тела које се манифестује кроз покрете руку и ногу, односно правилну употребу стопала и песнице. То је заправо контролисан и смирен начин борбе јер у себи садржи значење ”ставити под контролу”.

     Дакле, дефиниција која обухвата целокупно значење теквондоа као вештине и коју наводи Светска теквондо федерација гласи: ”Правилно коришћење свих делова тела да би се контролисала или зауставила борба и на тај начин допринело изградњи бољег света и глобалног мира.” (www.wtf.оrg)

     Теквондо који постоји и који се вежба данас је релативно новијег датума, а његови корени потичу од вештина које су постојале и упражњавале се током дуге историје старе Кореје. Ипак, већина историчара, поготово оних који се баве историјом борилачких вештина сматра да ова садашња вештина потиче од старе корејске вештине под именом Тaekyоn, која се вежбала чак пре 1300 година.

     Као што је већ речено, данашњи теквондо као организована и систематизована борилачка вештина је новијег датума.

     Назив и вештина Теквондоа су званично ушли у употребу 1955. године под утицајем корејског генерала Chоi Hong Hi-а. Он је ујединио различите борилачке вештине које су у то време биле присутне у Кореји, при чему је доминирао утицај Таеkyоn вештине која је била стандардни део обуке корејских војника и формирао теквондо као јединствену, организовану, систематизовану и званично признату борилачку вештину.

     У својој савременој форми, теквондо има доста сличности са борилачким вештинама других азијских земаља. То је због тога што се током свог развоја мењао под утицајем многих борилачких вештина и различитих стилова који су постојали нарочито у земљама које окружују Кореју попут Кине и Јапана, са којима је била у блиском додиру. Ипак, теквондо садржи и специфичности по којима се разликује од ових свакако сродних борилачких вештина.

     Теквондо одликује његова динамичност као и велики број различитих ножних техника и ставова. Иако је теквондо познат по разноврсности техника свакако треба истаћи да ова вестина наглашава и снагу ударца која се најбоље демонстрира кроз ломљење дасака или цигли и других тврдих предмета користећи само руке и ноге. Даље, теквондо се фокусира и на учење формалних образаца уклопљених покрета који се зову Форме или на корејском Poomsae. Теквондо тренинг обухвата широк спектар удараца руком и ногом, покрете избегавања напада противника уз помоћ кретања у назад и у страну као и различитих ескиважа. Ту је свакако и велики број блокова рукама и ногама.

     Теквондо је стекао популарност у свету захваљујући бројним, атрактивним, ножним ударцима у скоку.

     Данас постоје два формално призната стила теквондоа. Један који је много популарнији и бројнији потиче од Кuккiwоn организације која је извор теквондоа као борилачког спорта и на чијем челу се налази Светска теквондо федерација (WТF). Други стил је мање популаран и развија се под ингеренцијом Интернационалне теквондо федерације (IТF).

     Без обзира на развој ове две организације, теквондо као вештина се истовремено развијао у два различита правца: традиционални и спортски.

     Традиционални теквондо се првенствено односи на борилачку вештину каква је формирана на почетку 20. века, тачније, званично 1955. године. Овај правац се највише ослања на вештину коју су упражњавале војне снаге Јужне Кореје и у њега су уткани принципи и корени вештина које су се јављале кроз историју. Спортски теквондо датира из 70-тих година 20-ог века, када је и основана Светска теквондо федерација.

     Спортски теквондо има нешто другачији фокус. Првенствено је усмерен на брзину извођења технике и процес такмичења што је и довело до тога да теквондо постане олимпијски спорт. Насупрот томе, традиционални теквондо наглашава самоодбрану као и ментални односно духовни аспект саме вештине.

     Као што смо већ рекли, Dо значи пут, односно начин живота. У овом случају то није само физичка борба са противником, па чак ни самоодбрана него свакодневно ментално и духовно узрастање у складу са принципима теквондоа и свако онај ко тренира теквондо мора да се труди на тај начин да све што у животу ради буде проткано менталном снагом, храброшћу, поштењем, верношћу, благошћу и осећањем за правду. То значи да свуда око себе буде способан да разликује добро од зла, лепо од ружног, да стреми духовној лепоти и да је увек на страни правде и добра.

     Ипак, треба нагласити да физички гледано не постоји јасна разлика између ова два стила, и да се они у много чему преплићу. Оно што је заједничко за оба стила је да теквондо наглашава ударце из покрета који нису статични као и чешћу употребу ножних техника у односу на ручне, пре свега због њиховог већег домета и веће снаге.

     Своју велику популарност у целом свету теквондо као спорт посебно дугује Светској теквондо федерацији (WТF) која од свог настанка до данас чини посебне напоре да стандардизује такмичарска правила теквондо спорта и помаже организацију такмичења врхунског нивоа широм света. То је допринело да ова федерација постане призната од стране Интернационалног олимпијског комитета (IOC), који је уврстио теквондо у породицу олимпијских спортова.

     На олимпијским играма у Сеулу 1988. године теквондо се први пут појавио као демонстрациони спорт, што се поновило и на наредним олимпијским играма (1992. године у Барселони и 1996. године у Атланти). Од 2000. године и олимпијских игара у Сиднеју, теквондо је на редовном такмичарском програму летњих олимпијских игара.

     Упркос својим скромним почецима и бурној историји пуној различитих утицаја и преокрета, теквондо се развио у једну од најуспешнијих и најпопуларнијих борилачких вештина широм света. Људи који практикују ову вештину поседују не само велику физичку снагу већ и менталну дисциплину што их чини способним да одбране себе или неког другог уколико је то неопходно. Теквондо није само борилачка вештина и такмичарски спорт, већ је то принцип и једна врста философије која прожима читав живот људи који се њиме озбиљно баве. Због тога су они који тренирају теквондо готово увек у својим срединама позитиван пример и узор својим вршњацима.