Tekvondo je na osnovu nađenih manuskripata verovatno jedna od najstarijih borilačkih veština na svetu. Potiče iz Koreje gde je zbog svoje masovnosti i ogromne popularnosti postao zvanični nacionalni sport svoje zemlje. Prema relevantnim izvorima samo FIFA , svetska fudbalska organizacija ima više članica, a odmah na drugom mestu je WTF (Svetska taekwondo federacija). Tekvondo se vežba u 201-oj zemlji na svim kontinentima u svetu. Procene kažu da ima preko 30 miliona vežbača i više od 3 miliona nosilaca crnog pojasa. Zbog svoje masovnosti i popularnosti, tekvondo je ušao u porodicu olimpijskih sportova i nalazi se na programu letnjih olimpijskih igara zajedno sa još tri borilačka sporta, i to, rvanjem, boksom i džudoom.

     Sama reč Tekvondo sastoji se od tri korejske reči: Tae - što znači noga ili stopalo; zatim Kwon - što znači ruka ili pesnica i Do - što znači put, metod ili možda najtačnije način života.

     U bukvalnom prevodu tekvondo znači ”put ruke i noge” odnosno način borbe rukama i nogama, ali tekvondo je sistem koji u sebi sadrži mnogo više od toga.

     Pre svega tekvondo predstavlja pravilnu upotrebu celog tela koje se manifestuje kroz pokrete ruku i nogu, odnosno pravilnu upotrebu stopala i pesnice. To je zapravo kontrolisan i smiren način borbe jer u sebi sadrži značenje ”staviti pod kontrolu”.

     Dakle, definicija koja obuhvata celokupno značenje tekvondoa kao veštine i koju navodi Svetska tekvondo federacija glasi: ”Pravilno korišćenje svih delova tela da bi se kontrolisala ili zaustavila borba i na taj način doprinelo izgradnji boljeg sveta i globalnog mira.” (www.wtf.org)

     Tekvondo koji postoji i koji se vežba danas je relativno novijeg datuma, a njegovi koreni potiču od veština koje su postojale i upražnjavale se tokom duge istorije stare Koreje. Ipak, većina istoričara, pogotovo onih koji se bave istorijom borilačkih veština smatra da ova sadašnja veština potiče od stare korejske veštine pod imenom Taekyon, koja se vežbala čak pre 1300 godina.

     Kao što je već rečeno, današnji tekvondo kao organizovana i sistematizovana borilačka veština je novijeg datuma.

     Naziv i veština Tekvondoa su zvanično ušli u upotrebu 1955. godine pod uticajem korejskog generala Choi Hong Hi-a. On je ujedinio različite borilačke veštine koje su u to vreme bile prisutne u Koreji, pri čemu je dominirao uticaj Taekyon veštine koja je bila standardni deo obuke korejskih vojnika i formirao tekvondo kao jedinstvenu, organizovanu, sistematizovanu i zvanično priznatu borilačku veštinu.

     U svojoj savremenoj formi, tekvondo ima dosta sličnosti sa borilačkim veštinama drugih azijskih zemalja. To je zbog toga što se tokom svog razvoja menjao pod uticajem mnogih borilačkih veština i različitih stilova koji su postojali naročito u zemljama koje okružuju Koreju poput Kine i Japana, sa kojima je bila u bliskom dodiru. Ipak, tekvondo sadrži i specifičnosti po kojima se razlikuje od ovih svakako srodnih borilačkih veština.

     Tekvondo odlikuje njegova dinamičnost kao i veliki broj različitih nožnih tehnika i stavova. Iako je tekvondo poznat po raznovrsnosti tehnika svakako treba istaći da ova vestina naglašava i snagu udarca koja se najbolje demonstrira kroz lomljenje dasaka ili cigli i drugih tvrdih predmeta koristeći samo ruke i noge. Dalje, tekvondo se fokusira i na učenje formalnih obrazaca uklopljenih pokreta koji se zovu Forme ili na korejskom Poomsae. Tekvondo trening obuhvata širok spektar udaraca rukom i nogom, pokrete izbegavanja napada protivnika uz pomoć kretanja u nazad i u stranu kao i različitih eskivaža. Tu je svakako i veliki broj blokova rukama i nogama.

     Tekvondo je stekao popularnost u svetu zahvaljujući brojnim, atraktivnim, nožnim udarcima u skoku.

     Danas postoje dva formalno priznata stila tekvondoa. Jedan koji je mnogo popularniji i brojniji potiče od Kukkiwon organizacije koja je izvor tekvondoa kao borilačkog sporta i na čijem čelu se nalazi Svetska tekvondo federacija (WTF). Drugi stil je manje popularan i razvija se pod ingerencijom Internacionalne tekvondo federacije (ITF).

     Bez obzira na razvoj ove dve organizacije, tekvondo kao veština se istovremeno razvijao u dva različita pravca: tradicionalni i sportski.

     Tradicionalni tekvondo se prvenstveno odnosi na borilačku veštinu kakva je formirana na početku 20. veka, tačnije, zvanično 1955. godine. Ovaj pravac se najviše oslanja na veštinu koju su upražnjavale vojne snage Južne Koreje i u njega su utkani principi i koreni veština koje su se javljale kroz istoriju. Sportski tekvondo datira iz 70-tih godina 20-og veka, kada je i osnovana Svetska tekvondo federacija.

     Sportski tekvondo ima nešto drugačiji fokus. Prvenstveno je usmeren na brzinu izvođenja tehnike i proces takmičenja što je i dovelo do toga da tekvondo postane olimpijski sport. Nasuprot tome, tradicionalni tekvondo naglašava samoodbranu kao i mentalni odnosno duhovni aspekt same veštine.

     Kao što smo već rekli, Do znači put, odnosno način života. U ovom slučaju to nije samo fizička borba sa protivnikom, pa čak ni samoodbrana nego svakodnevno mentalno i duhovno uzrastanje u skladu sa principima tekvondoa i svako onaj ko trenira tekvondo mora da se trudi na taj način da sve što u životu radi bude protkano mentalnom snagom, hrabrošću, poštenjem, vernošću, blagošću i osećanjem za pravdu. To znači da svuda oko sebe bude sposoban da razlikuje dobro od zla, lepo od ružnog, da stremi duhovnoj lepoti i da je uvek na strani pravde i dobra.

     Ipak, treba naglasiti da fizički gledano ne postoji jasna razlika između ova dva stila, i da se oni u mnogo čemu prepliću. Ono što je zajedničko za oba stila je da tekvondo naglašava udarce iz pokreta koji nisu statični kao i češću upotrebu nožnih tehnika u odnosu na ručne, pre svega zbog njihovog većeg dometa i veće snage.

     Svoju veliku popularnost u celom svetu tekvondo kao sport posebno duguje Svetskoj tekvondo federaciji (WTF) koja od svog nastanka do danas čini posebne napore da standardizuje takmičarska pravila tekvondo sporta i pomaže organizaciju takmičenja vrhunskog nivoa širom sveta. To je doprinelo da ova federacija postane priznata od strane Internacionalnog olimpijskog komiteta (IOC), koji je uvrstio tekvondo u porodicu olimpijskih sportova.

     Na olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine tekvondo se prvi put pojavio kao demonstracioni sport, što se ponovilo i na narednim olimpijskim igrama (1992. godine u Barseloni i 1996. godine u Atlanti). Od 2000. godine i olimpijskih igara u Sidneju, tekvondo je na redovnom takmičarskom programu letnjih olimpijskih igara.

     Uprkos svojim skromnim počecima i burnoj istoriji punoj različitih uticaja i preokreta, tekvondo se razvio u jednu od najuspešnijih i najpopularnijih borilačkih veština širom sveta. Ljudi koji praktikuju ovu veštinu poseduju ne samo veliku fizičku snagu već i mentalnu disciplinu što ih čini sposobnim da odbrane sebe ili nekog drugog ukoliko je to neophodno. Tekvondo nije samo borilačka veština i takmičarski sport, već je to princip i jedna vrsta filosofije koja prožima čitav život ljudi koji se njime ozbiljno bave. Zbog toga su oni koji treniraju tekvondo gotovo uvek u svojim sredinama pozitivan primer i uzor svojim vršnjacima.